Kad seljak ima neku tešku porodičnu brigu ili veliku štetu u imanju, treba videti kako tada razmišlja, “lomi glavu“, ili tuguje, kao da radi neki težak fizički posao. Sedi, malo pognut, znoj mu izbija u graškama po čelu, gleda preda se i s vremena na vreme izgovara poluglasne reči. Sve to sa jednom teškom i dostojanstvenom ozbiljnošću kakvu varoški svet i školovani ljudi ne poznaju. Očigledno je da se on svakoj brizi koja na njega naiđe daje ceo i da se troši i lomi bez poštede, dok je ne reši ili ne preboli. Ali zato pre i posle toga njegov duh istinski miruje i ne poznaje naše nezdrave nemire, sujetne pomisli i začikavanja mašte koja kvare naše dane i noći i slabe nas za važne i velike napore u životu.