Jedna stara priča govori o lovačkom psu koji je zavijao dugo u noć. Probudio je farmera i njegovu suprugu. Žena je bila vrlo uznemirena pa je rekla suprugu: ”Izađi da vidiš zbog čega taj ludi pas toliko zavija.” Čovek se tek promeškoljio i rekao : ”Ma, daj ne dramatizuj. Previše sam umoran da bih se i pomerio.” Zavijanje se nastavilo još sat vremena a žena je ponovo preklinjala supruga da ode da pogleda zbog čega pas toliko zapomaže. On joj je ponovo odgovorio istim rečima. I tako se zavijanje nastavilo. Žena je, naposletku, naredila suprugu da ode da pogleda. On je i treći put odgovorio istim rečima. ”Ma daj, previše sam umoran da bih se i pomerio.” I tako je žena ustala iz kreveta, ogrnula se šalom i izašla iz kuće. Zavijanje je iznenada prestalo. Kad se vratila u krevet, suprug ju je upitao: ”Šta je bilo tom glupom psu?” “Ležao je na trnju, bio je jednostavno previše umoran da bi se pomerio!” Koliko ljudi poznajete koji su nalik tom psu-ljudi koji će radije da zavijaju i žale se nego da promene svoj položaj? Koliko ljudi poznajete koji su nalik tom čoveku-ljudi koji će radije da trpe i čekaju da neko drugi reši njihove probleme umesto da preduzmu nešto i reše ih sami?