Nekima će život Danaca izgledati dalek i neprihvatljiv. Ipak, prema istraživanju stručnjaka sa Univerziteta Kolumbija, Danci su najsretniji narod na svetu
Danci su , prema izveštaju o sreći koje su napravili stručnjaci njujorškog Univerziteta Kolumbija po narudžbi UN – a , najsrećniji narod na svetu , iako im zima traje duže nego ostala tri godišnja doba zajedno i mrak većinu godine pada već u 16 sati.Danska ima 5 , 4 miliona stanovnika , nalazi se na severu Evrope , BDP po glavi stanovnika iznosi gotovo 44.000 evra , što je drugi najveći BDP u Evropskoj uniji . Statistika pokazuje da sa svojom zaradom žive 25 posto bolje od prosečnog stanovnika EU . Za socijalnu zaštitu izdvajaju čak 35 posto BDP – a . Zaposleno je oko 76 posto stanovništva u dobi od 20 do 65 godina , a nezaposlenost je u krizi dostigla zabrinjavajućih 7,5 odsto .
Drugačiji koncept
Kad se Zagrepčanka Kristina Volsperger Danilovski s porodicom početkom 2009. godine preselila u Kopenhagen , bila je svesna da odlazi u naprosto drukčiju državu . Njen suprug je poslom vezan uz danski glavni grad Kopenhagen te su razmišljali o mogućem preseljenju . Krajem 2007. godina rodila je sina , a još tokom porodiljskog odsustva počeli su planirati život u Kopenhagenu . Kad je i ona , danas 40 – godišnja mr . sc . hemije , koja je u Zagrebu radila na Institutu Ruđer Bošković , a potom u Plivi , dobila posao u farmaceutskoj industriji u Kopenhagenu , odlučili su se na preseljenje .
– Htela sam da živim napolju i probati nešto drugo i nisam požalila – kaže Volsperger Danilovski .
Prvi susret s potpuno drugačijim konceptom života bio joj je vezan uz upis deteta u jaslice .
Recept za sreću
Arhitektura Kopenhagena je prekrasna i očekivala je vesele , šarene , tople jaslice i zainteresovane , posvećene tete . Međutim , dete je upisala u zgradicu nalik baraki , sa sivim zidovima i podovima , bez boja , igračaka i crteža , a čuvale su ga tete koje jedva da su se bavile detetom .
– Danci veruju da decu od ranih nogu treba odgajati da budu individualci , da se trebaju brinuti sami o sebi i animirati se . Danske mame ne trče za svojom decom i ne viču ” nemoj , nemoj , pazi , past ćeš ” . One veruju da mora pasti i da će tako naučiti . U prvim jaslicama mojeg sina , koji je jedva imao dve godine , smatrali su da je u redu da izlazi bez kape po snegu i kiši te da promrzne i pokisne jer sledeći put sigurno neće zaboraviti kapu – priča Volsperger Danilovski .
Našem mentalitetu to je teško prihvatiti , no Kristina upozorava : Danci odrastaju u sretne , zdrave i odgovorne ljude . Njihov je pristup samo drukčiji .
Mailovi prijateljicama
– Nema tu ocene što je bolje ili lošije – to je naprosto različito . Je li bolje stalno skakati oko dece kao što mi činimo ? Je li bolje to što naši vrtići moraju biti roza i plavi i puni cveća ? Je li to objektivno bolje ? Je li naš mentalitet u kojem se zadnja kuna daje za decu bolji ? Je li bolje da roditelji nemaju ništa , ali deca nose markiranu odeću i slave skupe rođendane ? Ne znam ! Toga , recimo , u Danskoj postoji . Odeća se kupuje samo kad se mora , i to jeftina , igračke su retke , kao i slatkiši . Verovatno je najbolji put negde u sredini – kaže Kristina Volsperger Danilovski .
Nakon tri godine porodica se vratila u Zagreb , u kojem je Kristina pokrenula svoj posao . Na osnovu mailova koje je pisala prijateljicama i pričica koje je još u Kopenhagenu napisala da bi ih jednom dala svom sinu , odlučila je napraviti knjigu koju će za Božić pokloniti tim prijateljicama . Knjigu je nazvala Danci i stranci . Međutim , knjiga je neviđenom brzinom prešla iz kruga prijatelja u knjižare . Radi se o pijaćom , zabavnom i nepretencioznom štivu .
1. Pravila , pravila i – bez izuzetka – pravila
Plastična žuta kartica
Da bi postojao u Danskoj , da bi mogao imati ime , adresu , kupiti auto ili televizor , uplatiti loto , platiti struju , pozajmiti knjigu u biblioteci ili upisati u fitness klub – moraš imali žutu karticu . Malu plastičnu žutu karticu sa desetoznamenkastim poreskim brojem reanimacije – om . Svaka sličnost sa našim OIB – om je , kaže Kristina , sasvim slučajna i nenamerna . Jer taj je broj poput Big Brother kamere – zna sve , baš sve o tebi i prati svaku , i najmanju promenu : ta kartica ” zna ” gde živiš , jesi li oženjen is kim , koliko imaš dece , u koji vrtić ili školu idu , gde radiš , kolika ti je plata , koliko imaš računa iu kojim bankama , što poseduješ u Danskoj , a što u inostranstvu , ko ti je doktor , imaš li mesečnu kartu za podzemnu … I to je jedina iskaznica koju Danci imaju – to je i lična , i pasoša , i zdravstvena knjižica . I s njom obavljaš sve . Nema papirologije koja ti treba da bi nešto obavio – nema , na primer , venčanih ni rodnih listova , ni čekanja na njih , ” ne starijih od šest meseci ” . Dovoljna je žuta kartica . Danska birokratija funkcioniše besprekorno . Bez izuzetka – besprekorno . Oduševi to u prvom trenu strance s juga , izluđene beskonačnim čekanjima na bezbrojnim šalterima i plaćanjima pustih biljega i naknada . Međutim , upravo je ta besprijekornost deo na koji se teško naviknuti : besprijekornost ne trpi izuzetke . Ako zakasniš sa uplatom sat vremena , ako rok pada u nedelju , a ti platiš u ponedeljak ranom zorom – žuta kartica to zna . I platićeš kaznu . Iako taj sat vremena ne igra nikakvu ulogu . Jer pravila su pravila .
Život preko interneta
Sve se u Danskoj može obaviti preko interneta , pomoću žute kartice . Sve je do te mere internetizirano da su neka kod nas klasična zanimanja – potpuno nestala . Poput bibliotekara . U biblioteci je sve kompjutorizirani . Knjige se pozajmljuju pomoću kompjutera , vraćaju se na svojevrsnu pokretnu traku koja pak izdaje račun za zakasninu , ako postoji . Plaća se POS – om . Sve je manje i blagajnica , veliki trgovački lanci polako prelaze na automatske blagajne . Karte za trajekte mogu se kupiti samo online , i to za određeni trajekt u određeno vreme . Ako putnici zakasne – mogu ući u prvi sledeći na kojem ima mesta . Prosečno čekanje – do pola dana . I novine se čitaju online – gotovo da i nema kioska s papirnim novinama , one se kupuju u prodavnicama i jako su skupe .
Fitnes
Dve ulice od svog stana Kristina je pronašla dobar fitness klub . Rade non – stop , imaju jogu , pilates , vežbanje , termine si određuješ kako ti odgovara , i to preko interneta , a cena od 350 kruna mesečno (jednu kruna otprilike odgovora jednoj kuni ) bila je prihvatljiva . Upisala se pomoću svoje žute kartice i oduševljeno otišla kući rezervisati termine . Budući da nije znala kako će joj izgledati raspored , kako će raditi suprug , kako će biti sa detetom u jaslicama , nedeljno bi rezervisala 6-8 termina , znajući da će , u najboljem slučaju , iskoristiti Dva. Nakon uspešnih mesec dana tokom kojih je oduševljeno hvalila i cenu i uslugu ovog kluba , stigao joj je račun : 1500 kruna !!! Bila je hladna kao špricer , uverena da će ubrzo razrešiti nesporazum . Ispostavilo se da nesporazuma nema i da danska zaposlenica iskreno ne razume o čemu Kristina priča : najmanje 15 puta rezervisala je termin na koji nije došla . To je apsolutno nedopustivo te je dobila 15 pojedinačnih kazni . Sat na koji ne dođeš dvostruko je skuplji od onoga na koji dođeš . Kristinu je uhvatio bes i baš u trenutku kad je odlučila da im to neće platiti ni po koju cenu ” pa nek je tuže ako žele ” , setila se žute kartice pomoću koje se upisala : svaki će joj mesec obračunavati kamate i na kraju se svakako naplatiti . Još će joj idem i stan na doboš . I tako se jednostavno morala disciplinovati , no nije prestala sa plaćanjem kazni : u ugovoru ( na danskom ) potpisala je da će na svaki sat doći 10 minuta ranije . Jednom je došla sedam minuta pre početka . Uredno je platila kaznu .
2. Koliko i kako Danci rade
Porez na rad posle radnog vremena
Danci su bogat i radan narod , ali s merom . Sa naglaskom na meri . Dobro je raditi i ne zabušavati , ali u radno vreme . Dobro je da zarađujem puno , ali pokazivati bogatstvo je nepristojno . Smatraju da su dovoljno opterećeni 38 – časovnim radnim vremenom ( pauza im nije plaćena ) te im šest nedelja godišnjeg ( koji koriste kada i kako hoće i šef ga ne mora odobriti – samo primiti na znanje ) ne nudi utjehu . Radi se u radnom vremenu , najčešće od 8 do 16. I ni sekunde duže . Nikada . Poslovni laptop ostaje na poslu – ako ga nosiš doma i radiš , plaća se posebni porez . Kao i na prekovremeni rad i na korišćenje službenog mobilnog telefona van radnog vremena . Poslovna hijerarhija je prilično apstraktna i svi se moraju osećati jednakima . Poslovno odevanje ne postoji . Nema neplaćenih prekovremenih sati . Petkom ujutru se ne radi , kolektivno se doručkuje . Kristinu je u tri godine šef nazvao jedan jedini put van radnog vremena : da je podsjeti da u petak ona organizuje doručak .
Stranci se uglavnom čude ovakvim radnim navikama jednog od najbogatijih naroda . Osobito je teško to prihvatiti Britancima , naučenima da se radi 24/7 . Takva je bila i članica uprave kompanije u kojoj je radila Kristina . Doručci petkom održavali su se na konferencijskom stolu u njenu ličnom kancelariji ! Globalna , korporativna poslovna žena to naprosto nije mogla prihvatiti . Imala bi u tom terminu telekonferencije , primala goste i održavala sastanke , ali danski radni kolektiv nije mogla smesti . Naprosto su je nadglasavali mljackanjem i neprekidnim nuđenjem kruhom , maslacem i listićima čokolade . Dok nije odustala i organizovala si posao van kancelarije svaki petak ujutro .
Danskog je radnika vrlo lako otpustiti , jer nema otpremnine . Ali je vrlo lako naći i posao – 700.000 Danaca godišnje promeni posao .
Život do 18 sati
Čini se da u Danskoj sve radi kao odeljenje za izdavanje potvrda o nezaposlenosti – i frizeri , i pedikeri , i dućani , i biblioteke – sve se zatvara oko 18 sati . Čekate li u dućanu i sat vremena u redu ne biste li platili robu , kad istekne radno vreme – moraćete napustiti trgovinu i vratiti se sutra . Izlazak nakon 18 sati pomalo je nepristojan . Danci u 18 sati imaju zajednički obrok , svojevrsnu ručak – večeru , au 19 sati danska deca već spavaju . Takav je red . Dugo najavljivani i očekivani kulturni događaj – gostovanje nemačke filharmonije – u Kopenhagenu je zakazan za 17.30 sati . Jednom je Kristina odlučila isprobati dansku strpljivost . Zajedno sa dve prijateljice s juga otišla je proslaviti 8. mart u restoran na kasnu večeru u 19.30 i čvrsto odlučila ostati što je duže moguće . Od 21 sat nadalje konobari su oko njih prali pod , raspremili su sve stolove , mrzovoljno im doneli račun koji nisu tražile , ali nisu se dale . U 22 sata doslovce su ih izbacili napolje .
Pola – pola
Polna ravnopravnost u Danskoj zaista živi . U kućnim i roditeljskim obavezama pol nije bitan , sve se deli popola . Jedan je Danac u multinacionalnoj kompaniji obavešten da bi za par nedelja trebao na dvonedeljni službeni put . Odmah je tražio razgovor sa šefom strancem i zatražio ” finansijsku naknadu za ženin prekovremeni rad kod kuće zbog njegove odsutnosti ” . Objasnio mu je da će žena sad morati promeniti sve svoje planove , preuzeti na sebe i njegovu polovinu obaveza , kuvanja , razvozenje dece . Zašto bi na to pristala ? Stranci su ostali u neverici . Ali nakon par sati konsultacija , odlučili su da je bolje Dančevoj ženi platiti naknadu .
3. Novac , porezi , štednja
Krunama je mesto u – novčaniku
Danci su izuzetno štedljiv narod i štede na svemu . Špeceraj se kupuje petkom , jer se subotom dolaze nove pošiljke voća , povrća i mesa te se petkom stara pošiljka prodaje po akcijskim cenama . Budući da preferiraju sirovu hranu – dobiju sve što im treba . Danci retko kuvaju , ali obrok van doma smatraju rasipništvom i luksuzom . Pa jedu rav food . Nenamenski krediti , koji se kod nas masovno dižu kad trošimo preko mere , u Danskoj su izuzetno , izuzetno retki . Kamate su najviše 3 odsto , ali kredit jednostavno ne možeš dobiti bez krajnje dobrog razloga : banka – koja neminovno zarađuje na takvim kreditima – takve kredite u pravilu ne odobrava ni kad je platežna moć za njihovo vraćanje neupitna . Umesto nenamenskih kredita banka nudi – kurs upravljanja sopstvenim novcem ! Danci koncept minusa , odnosno ” dozvoljenog prekoračenja po tekućem računu ” uopšte ne razumeju .
Sebi kupiš jedan auto , državi platiš još dva
Porezi su u Danskoj neverovatni . Na luksuzne automobile – 180% . Dakle , na cenu automobila platiš još gotovo dvostruko toliko poreza . Osim ako ne ukloniš zadnja sedišta – onda je to dostavno vozilo , pa je porez samo 60 posto . Na stan koji ti ostave roditelji – koji su na njega , pri kupovini , platili pristojan porez – platićete porez . I to 40-75 posto!
4. Vaspitanje dece u Danskoj
Terapeutski učinak spavanja na putu
U mračno jutro , šibana hladnim sjevercima i praćena prvim kapima kiše , Kristina je prolazila pokraj desetak kolica parkiranih u dvorištu jaslica u kojima će ponovo ostaviti svog uplakanog 1,5 – godišnjeg sina , kad začuje stenjanje i tihi plač . Misleći da umišlja , nagne se nad jednim kolica , kad tamo ugleda zavezanu bebu jasličke dobi kako plače . U devet od deset kolica spavale su bebe , na nordijskoj hladnoći , bez nadzora ! Kristina još nije znala da Danci duboko veruju u terapeutski učinak spavanja dece na otvorenom , uglavnom bez nadzora . I zaista ne razumeju zašto ostatak sveta panično zove policiju i centar za socijalnu skrb kad naiđe na kolica na putu u kojima plače beba . U danskim je jaslicama takvo čuvanje dece standard : ako slučajno nemaju dvorište , moraju imati osiguranu terasu za dečju spavaonicu na otvorenom !
Najbolje je decu ostaviti u šumi
Danci ekstremno drže do ekologije i zdravog života . Danska deca retko dobijaju slatkiše , a pazi se da redovno jedu sirovu hranu . Ne kupuju im se igračke bez kraja i konca , trebaju biti kreativni i igrati se napolju , bez uplitanja odraslih . Zato su izuzetno popularni šumski vrtići – ” ustanove ” , Ministarstvo prosvete i Ministarstvo socijalne politike te zahtevali kazneni progon vlasnika . Radi se o vrtiću koji se , u građevinskom smislu , sastoji od sklepanog sanitarnog čvora na livadi uz šumu van grada . A vrtićke sobe , sala za sport i ples , hodnik sa ormarićima za stvari i ostali uobičajeni inventar nalazi se – u šumi . Pelenaši , dakle dvogodišnjaci , idu u grupu Hrast , a predškolci u smrek . Osam sati svaki dan ta deca borave – u šumi , bez nadstrešnice , bez zgrade , bez igračaka , bez radijatora . I to u državi u kojoj jaka zima traje od kraja septembra do sredine maja . Sa sobom nose lunch pakete , pretežno sirove hrane . Osnovno je pravilo da se jasličarima moraju animirati sami , bez uplitanja pedagoga . Nakon osmočasovne smene , busevi decu odvode nazad u grad . Teško je zamisliti zagrebačku mamu kako pristaje da joj netom prohodalo dete osam sati dnevno samo tumara šumom na minus 10. Ali isto tako nema zagrebačke mame – za razliku od kopenhaške – koja ne zna šta su vrtićke boleštine . U šumskim vrtićima nema ni virusa ni bakterija . Ta su deca – zdrava kao dren .
Beba ima temperaturu ? Pa ostavite je golu na snegu …
Danci ne nasjedaju prevarama farmaceutskih lobija i ne troše lekove bez veze jer – od većine stvari se ne umire . To je mantra ne samo prosečnih Danaca već i njihovih lekara . Nakon dugo godina otpora , prihvatila ju je i teta Ankica , izbeglica iz Bosne , koja već 20 godina radi kao teta u tamošnjem vrtiću . Teta Ankica dugo je smirivala Kristinu koja je dobila slom živaca kad je u vrtiću svojeg deteta videla bebu skinutu do pelena postavljenu pokraj otvorenog prozora usred zime . Bila je tamo jer joj se tako prirodno spušta temperatura ! Čepiće , sirupiće i obloge , danske mame najčešće preziru . Kao što se generalno preziru bespotrebni odlasci lekaru , zbog , recimo , visoke temperature ili vodenih kozica . Budući da se kod lekara ne dolazi bez Internet ili telefonske najave , do njih je gotovo nemoguće doći s tako običnim simptomima . Kristina je na kraju za svojeg bolesnog mališana zvala zagrebačke lekare , koji bi joj pomogli ili telefonski ili bi je podučili kako da predimenzioniraju simptome da bi u Kopenhagenu došla do svog termina u ordinaciji .
Danci vole imati decu
Danska je jedna od retkih zemalja u Evropi koja nema ozbiljnih problema sa natalitetom . Njihove žene prosečno rode 1,8 dece tokom života. I to je vidljivo već na ulici – deca su svagdje , roditelji ih uvek vode sa sobom jer su dadilje najčešće neprihvatljive , a neobično su česta dvostruka kolica za blizance : Danska je pri vrhu zemalja po udelu žena koje se podvrgavaju medicinski potpomognutoj oplodnji . Bez obzira na potpunu nemogućnost našeg razumevanja njihovih vaspitnih metoda , činjenica je da je Danska država koja voli decu i koja voli porodicu – bilo kakvu : razvodi su česti , ali nakon razvoda roditelji se ravnopravno brinu za decu . Za nas neobično velik broj žena ima decu sa više muškaraca . Gai parovi normalno odgajaju decu , žene se i same često podvrgavaju veštačkoj oplodnji . Poštuju različitost porodičnih struktura i vole decu .
5. Biti star u Danskoj
Kopenhagen – grad bez staraca
Dok su dečja kolica na svakom koraku , videti sedu glavu koja nije na biciklu i ne ide na posao u Kopenhagenu je prava retkost . Jer starci u Kopenhagenu ne žive . Nordijski tip porodice ne poznaje baka i deda servis , a deca napuštaju roditeljski dom gotovo čim im to zakon dopusti , sa 18 godina . U starijoj dobi , danski umirovoljenici najčešće prodaju svoj stan – ne ostavljaju ga deci jer bi im porez pojeo do tri četvrtine vrednosti stana – is tim novcem , što je lijepa svota jer je Kopenhagen izuzetno skupo , odlaze na neko jeftinije mesto za život . Najčešće se radi o Francuskoj ili Španiji ili danskoj provinciji . Nacionalne penzije su vrlo niske s obzirom na tamošnje cene i – sve su jednake ! Bez obzira na to gde radili , osnovna je penzija svim penzionerima ista . Nešto su veće tek one kojima su firme uplaćivale i drugi stub , no retki su penzioneri koji u Kopenhagenu mogu lepo živeti od penzije . Međutim , taj novac u Španiji vredi mnogo više i garantuje pristojan život .
6. Zdravo , eko i maki
U Danskoj nas smatraju sumanuti . Kod njih je važno da je zdravo , eko iu maki pakovanju . Kao da sam se vratila na početak 80 – ih u Jugoslaviji , kaže Kristina . Nema šarenih polica ni mirisne ponude : pakovanja su petlitarska , bez mirisa i aditiva . Ne pene se – to im je zajedničko . Kao toliko puta ranije , njeno je čuđenje naišlo na nerazumevanje : ne zagađuje vodu , što biste više hteli ? Još se nije pomirila sa kupanjem bez pene i mirisa kad je shvatila da njen uobičajeni frizerski tretman – sivo – srebrni pramenovi svaka tri meseca – u Kopenhagenu naprosto nisu mogući , čak ni kad bi odlučila za njih dati pola plate . Jer takva moćna hemija kojom bi se dobili zadovoljavajući pramenovi naprosto je neprihvatljiva : tamo se mogu dobiti jedino eko natural pramenovi . Tražila je iu skupim frizerajima , a stala je kod ponude od 5000 kruna . Dok nije shvatila : jeftinije je da idem u Zagreb i napraviti pramenove , a usput kupiti i mirišljave tromesečne zalihe gelova za tuširanje . Avionska karta košta 1000 kuna , a najbolji pramenovi 600 kuna . Činila je tako pune tri godine života u Kopenhagenu : svaka tri meseca dolazila je u Zagreb – frizeru .
7. Intimnost i golotinja
Čemu zavese ?
Šta je zemlja južnije , koristi više pokrivala , zavesa , tkanina . Šta se ide sjevernije , pokrivala sve više padaju . Danci , recimo , obožavaju staklene zidove i stiče se utisak da normalne zidove koriste isključivo unutar kuće ili stana – nikad kao spoljne . Njihovi su domovi stakleni , prozirni , otvoreni svakom pogledu . A zavese ne koriste . Nije im neprijatno presvlače se tako pred prozorom , a Kristina je nekoliko suseda uhvatila kako neopterećeno vode ljubav . Na lokalnom bazenu , na koji vrlo često majke dolaze sa decom , uobičajeno je da se pre odlaska u bazen sve žene skinu i zajedno tuširaju , komentarišući jedna drugu . Nema sramežljivosti , čak ni pred decom gotovo pubertetske dobi . Kristina se jedina tuširala u badekostimu .
Kako se ispravno samozadovoljavati ?
Četvrtkom na veče , na prvom programu javne danske televizije , u 21 sat , ide rado gledana obrazovno – dokumentarna emisija koju Danci jako vole . Jer je dokumentarna i obrazovna . Tako je , recimo , jednog četvrtka stručna saradnica u studiju uživo educirala i pokazivala ispravne tehnike samozadovoljavanja te komparativne prednosti raznih spravica , dok je drugi gost to mirno i stručno komentarisao . Emisija je bila krajnje ozbiljna , kao intervju kod Branimira Bilića , konstatuje Kristina , koja nije mogla da veruje šta vidi .
8. Slobodno vreme
Kafica ? Može , s nogu
Sate provedene na kafi – dakle u kafiću gde vas služe ljubazni konobari koji spravljaju trilion različitih kombinacija kafa s mlekom – Danci ne praktikuju . Niti razumeju taj naš običaj , tu nasušnu potrebu . U danskim kafićima kafa se uzima na šanku , čeka se u redu da se kupi i tada se traži mesto među retkim stolovima . Onda se ide po šećer i vodu , koji stoje na drugom kraju prostorije : voda stoji u vrču i leva se u plastične čaše . Ako se nađe slobodan sto – koji si najčešće gost sam očisti od nagomilanih šoljica – nije uobičajeno da se sedi dugo i priča . Kristini nije preostalo ništa drugo nego da s prijateljicom Tamarom , takođe iz ovih krajeva , i japanskim turistima povremenu kavicu pije u Copenhagen Rojalu te da espresso plaća 10 i više evra . Jedino tamo rade konobari .
Individualci , ne društvenjaci
Sprijateljiti se s danskom porodice – onako da si upadate u kuću , zovete se na večere , idete na pića i plaćate naizmenično runde , zovete ih u zadnji čas kad vam nema ko čuvati decu i ne brojite si usluge – jako , jako je teško . Oni su nepopravljivi individualci . Kristina si je pak baš to dala u zadatak . U početku je bez kraja i konca nakuhavala i zvala kolege i roditelje sinovih prijatelja na večere . Svi su uredno dolazili , ali niko ih nije pozvao natrag . Sve dok je jedna koleginica iznenada nije pozvala na sushi parti , malo druženje kolega kod nje kod kuće povodom unapređenja , na kojem će svako raditi sam svoj suši . Bilo je prijatno i ležerno . I dok je zabava već pala u zaborav , Kristinu je jedan dan na stolu dočekala poručica : dužna je 100 kruna . Za sastojke .
